ПРВИ скуп Трстеничана у расејању – Други скуп Трстеничана у расејању
Трстеничани из Чикага у Жикиној шареници РТС-а
Трстеничани у расејању (САД и Канада), иницирали су аукцијску продају дресова са вечером за прикупљање новца којим ће помоћи осликавање (фрескопис) цркве Свете Тројице у Трстенику. Иако нису богати, нити су власници ланаца бутика, болница, трговина или банака, успели су нешто што од давнина није забележено на њиховој родној груди. Скромним средствима, али веома потребним, постају прави задужбинари родном Трстенику, заједно са својим пријатељима из целе српске дијаспоре и америчким гостима на аукцији. Издвојили смо из емисије „Жикина шареница“, како су тај догађај забележили дописници РТС-а из Чикага и шта су рекли наши Трстеничани; (i-net адаптација, trsteničani.rs);
– За већи формат видеа, ТС-галерија5.
Аукција дресова: Роналдов поклон за осликавање цркве у Трстенику
Роналдо Луиз Назарио де Лима (порт. Ronaldo Luís Nazário de Lima), даривао је нашој дијаспори свој дрес, као и Предраг Мијатовић фудбалску лопту са потписом. На аукцији дресова, која је била посвећена прикупљању (првом од више следећих) новца за осликавање цркве „Свете Тројице“ у Трстенику, дрес Роналда је забележио највећу аукцијску цену и био најтраженији. Срећни аукционар није жалио новац за Роналдов дрес. Представљен је велики број дресова, како клубова (Реала, Бајерна, Барцелоне, ПСВ-а, Сакрамента, Звезде, Партизана...), 
тако и играча са потписима фудбалских и кошаркашких асова, које су донели наши исељеници и спортисти: Вук Рашовић, Никола Јестретијевић, Ненад Неша Пагонис, ОК и ФК Војводина... За тили час су планули и продати на надметању колекционара и гостију. Главни организатор прикупљања дресова је био Иван Ивек Симић. Многобројни Срби из дијаспоре, са својим америчким пријатељима су искористили слободно вече и обележили га на свој начин, поводом дана винара „Св Трифуна“, 
надметањем за најквалитетнија вина вечери. Признања и награде најбољим винарима је уручио Живко Милићевић. Уз песму и игру, уз српске специјалитете са роштиља и одлична победничка вина, са неисцрпним причама и сећањима, дружило се до јутра. На фотографијама вам представљамо само мали део амбијента са аукције на којој је прикупљен део донације за почетак осликавања цркве Свете Тројице у Трстенику. Како сазнајемо, пројекат за осликавање је усвојен у епархији Крушевачкој, већ смо разговарали и са појединим фреско сликарима, графичким дизајнерима и иконописцима, па се надамо да ћемо ускоро бити у могућности да филмом пратимо и оставимо поколењима, освит новог ентеријера у трстеничкој цркви. Такође верујемо да ће и „градски оци“ Трстеника, пошто то није била пракса до сада, много више контактирати са Трстеничанима у расејању и дијаспором нашег краја уопште, на обострану корист, како града и општине, тако и самих житеља.
Заједно смо јачи
Иако се идеја о окупљању Трстеничана планирала и рађала годинама, коначно 2012-а ће заувек остати у срцима свих Трстеничана расејаних по „белом свету“, овог пута, новог континента Америке и Канаде. 
Наиме, само месец дана пре Св Тројице славе града Трстеника, нешто се у Трстеничанима преломило... Идеја која је у нама тињала толико дуго почела је да прераста у дело! „Идемо", рече неко. „И ја сам за“ рече други „нема нам назад идемо па шта буде“, многи ће у глас...
Одлучни у жељи и вољи да коначно направимо оно за чим свако од нас већ годинама жуди и чезне.
Почели су први позиви, звања и договарања. Идеја је много, хоћемо све и одмах, а времена је мало... Прве бриге и питања: Како? Шта? Где? Колико?... Само да се не обрукамо, рече неко!
Шта год да буде и како буде, нека буде, жеља је од срца и из душе и зато се велики део нашег бића није ни бојао како ће прва слава нашег вољеног града изгледати, у туђини и на толикој даљини. 
Да ли ћемо бити прави домаћини?
На то Радиша рече, онако грлат: „Људи, па када Трстеничани нису некога угостили лепо, или нису нешто домаћински организовали? Када су наши дедови могли у она времена, па и њихови унуци знају да представе Американцима, како изгледа трстенички домаћин!“
Почело је са претраживањем интернета, телефонским позивима, СМС порукама, е-маиловима...
Ваља позвати све наше драге људе из нашег града и целокупне околине општинске. Трстеник и општина Трстеник, не би ваљало неког заборавити, али телефонни и интернет су били тих месеци у усијању...
И позвани су сви за које смо знали да су на подручју Америке и Канаде. Могуће је да постоје још људи који су из нашег краја, али је веома тешко доћи до њих, тако да нам за то треба још више времена–месеци.
Не проспаване ноћи, жеља да се што више помогне и буде у свом родном месту. Задужбинарство му је стално у мислима, а поготову трстенички великани задужбинарства Васа Анђелковић, породице Катић, Аћимовић, Јанковић, Васиљевић, Стојаковић... Прва идеја се родила са његовим слоганом: „Стари мост није пао, на Тумбасима је свих Трстеничана; можда једне године поново и осване на истом оном старом, свом Тумбасу-који га чека...?“
Увек први у идејама, иницијативама; покреће све када се застане; а ко би рекао, тих, повучен, рзамишља у себи, а онда када створи идеју, права трстеничка радилица, одмах прелази на посао и док се не заврши дело, нема стајања; свугде и на сваком месту бити и успети. Ни тишег човека, ни успешнијих руку...
Трстенички „ПЕРПЕТУМ-МОБИЛЕ“. Незаустављив, баш као што је био и десно крило свог родног града; нема идеја које се не могу остварити његовом упорношћу; несебичан, скроман, исувише пажљив. Да ли неко зна, има ли Трстеничанина коме није бар на неки начин помогао, делом, речима или материјално. Дедови и стричеви га учили и „кохаву“, али за њега су то само биле анегдоте и пошалице... Трстеничанин, у правом окружењу, на правом месту. Највећа жеља коју је и својој деци оставио у аманет је, да једног дана и они гледају Стари гвоздени мост на свом правом Тумбасу...!
Трстенички „Чикаго булс“. Легендарни трстенички кошаркаш, 70-их и 80-их, живео за даном када ће осванути на улицама Чикага и заиграти трстенички баскет; али тешки послови и велика борба за успехом у послу су га одвојили од спорта, али не и од Трстеника. Можда баш и зато што се никада није вратио у свој родни град од када га је напустио, та очигледна туга га је нагнала да помаже свима у расејању, а највише својим Моравцима.
За све око организације постављања, од Славског колача, свеће, јела и пића, прави наследник дедова из Грабовца. Велемајстор за ражњеве и печење, за роштиље-све што је меснато, а хрскаво; у многим хотелима би му позавидели...
Никада се не окреће уназад, као бившем дифовцу, све клипове му треба покренути на реализацију, организацију и спровођење акција помоћи трстеничком крају. Човек од задатка.
На младима је да се повезују и шире контакте. Некада у родном граду знао је сваку кућу зграду и улаз, а и људе; телекомуникације су рођене за њега, па наравно и у Америци...