Јован Јова Дамјановић, посластичар

Рођен 1911. године у далеком Србу (Лика), као једно од 18-оро деце Радице и Марице Дамјановић. Морао је још као дечачић, после пресељења породице у Војводину (село Вишњевац код Чантавира), да иде на занат. Обрео се 20-их година прошлога века у Крушевцу код свог кума, најпознатијег посластичара тога времена у Крушевцу, Марка Пузића, (оца познатог глумца Милана Пузића). Најпознатија и најпрометнија посластичарница у Крушевцу „посластичарница код Пузића“, је била право место да научи све тајне посластичрског заната и испољи своју обдареност за израду колача и и торти свих врста.

По завршетку заната и ради једно време у „посластичарници Пузић“, па одлази у војску 1930. године, а 1932. се венчао са Радмилом (Радом) Митић из Соко Бање. Као млад и успешан мајстор, на савет и уз помоћ кума Марка, одлучује да и сам отвори посластичарницу. Прво је једно време кратко радио у Краљеву, али убрзо затим крајем 1934. прелази у Трстеник, јер тада у тој варошици није било ни једног локала са колачима–посластичарнице. У Трстенику отвара свој посластичарски дућан „МИЊОН“, почетком 1935. године. Радња се једно време налазила у Моравској улици, тачно преко пута фотографске радње Драгог Петровића, а касније је прешла до хотела Топаловић и Ментине бербернице. У то време Трстеник је био препун кафана и кафаница, али и једно од главних места за откуп и продају жупских и левачких вина и ракије. У трговини је предњачио Београд.

Међутим, радња са колачима Раде и Јове Дамјановић је одмах стекла углед и муштерије код Трстеничана; пре свега у изради славских колача, ситних колача за славе и весеља као и домаћих торти и ролата; како се тада казивало–богато и „домаћински украшених“. За време II Светског рата, посластичарница „Мињон“ није никада затварана; иако одведен у заробљеништво, Јован се враћа из Аустријског лагера после пар месеци, захваљујући докторки руског порекла. То време Рада је са троје деце (Зоран, Анђелка и Светлана), водила сама радњу. После рата и ослобођења, посластичарница ради и даље, али уз велике проблеме, како од ондашњих власти и инспекција, тако и због недостатка материјала за рад, пре свега брашна, шећера, уља... Ради, сада већ као посластичарница „СПОРТ“. Само име је дала младеж града, јер је било популарно место окупљања спортиста и младих Трстеника у то време. Педесетих година прошлог века су настале многе фотографије гимназијалаца, њиховог дружења и забава, забележене баш испред саме радње, на трстеничкој „калдрми“.

Крајем педесетих година радња се сели у локал у Чајкиној улици и ту наставља са својом традицијом домаћих колача, с тим што се већ на далеко зна за популарне „чика Јовине вруће погачице с' јогуртом“. Многи Трстеничани, су обавезно ту навраћали било да иду на посао у фабрику или када се враћају из ње, а преко лета се долазило на најбољи сладолед и лимунаду у Трстенику и околини.
Некако у то време Јован Дамјановић постаје и економ фудбалског клуба Трстеник, па је свима позната прича, да су фудбалери након полувремена играли као препорођени после чика Јовине лимунаде или врућег чаја... А када се заврши утакмица, сви на мињоне, кремпите, шампите, ишлере, бомбице, ролате, погачице, кифлице, јогурт... Тих година је ФК Трстеник био најуспешнији од постојања, а 1962/63. и ушао Прву српску лигу. Увек се играо шах у дворишту радње, док се пила кафица и очекивала недељна утакмица на игралишту крај Мораве. Фудбалери, рукометаши и боксери су знали да очисите пуне вангле ораха, да уситне лед за сладолед, да умуте шам, или тесто за принцез-крофне; сви су се малтене грабили ко ће више да помогне чика Јови...
У посластичарници „Спорт“ код чика Јове и тетка Раде су многи млади учили посластичарски занат и радили као ученици. Сама посластичарница је радила до 1985. год. Традицију која је трајала пуних 50 година у Трстенику, наставила је Јовина ученица, Снежана Панић (дев. Недељковић), која је по одласку Јове у пензију наставила са радом у истој радњи, а касније отворила и своју нову посластичарницу у истој улици, са именом „Галерија“. Достојно је наставила своју дугогодишњу традицију врсних колача и опет је једина класична посластичарница у граду...

Јован Јова Дамјановић је пуних 60 година радио са колачима, од 1925. као шегрт до 1985. године. Локал је отишао у прошлост, рушењем због изградње 1986. године. Данас је на том месту стамбена зграда у Чајкиној улици...

* Радмила Рада Дамјановић је несрећно изгубила живот у саобраћајном удесу 1967. године.